Proza

***

Kafana ,,Znak pitanja“

,,Njen život su ideje, umetnost, kreativnost… Teži ljudima koji imaju dušu za apstraktnost. Savršeno ume je da prepozna sebe. Papir ili pozornica su mesta na kojima apsolutno dominira. Voleo sam da je posmatram, izdvojivši se, iz poslednjeg reda u pozorištu ili da ostavim crvenu ružu na njen nedovršeni rad, nespretnim pokretom posut kafom. Ali, sve je to ostavljalo za sobom neku emociju… Ponosno koračam uz nju. Život umetnika zaista ima posebnu dimenziju…“ – Ulica Kralja Petra, Kosančićev venac; kafana ,,Znak pitanja’’; knjiga utisaka.

Na olovkom uokvirene usne nanosim ruž boje trule višnje. Ajlajner je istakao mačkaste oči, dok je šešir upotpunio večerašnji izgled dame iz starog Beograda. Odmereno, elegantno, ženstveno i hrabro.

Savršeno očuvani oldtajmer upravo se parkirao ispred zgrade, što podstaknu lupkanje štikli kroz staru zgradu u Karađorđevoj ulici. Poljubio mi je ruku, džentlmenski otvarajući suvozačeva vrata.

,,Dobrodošli! Izvolite, otpratiću vas do željenog mesta. Slobodno je.“, reče konobar na vratima kafane ,,Znak pitanja“.
,,Večeras se osećam kao u filmu iz devetnaestog veka… Ambijent odiše starim duhom, Beograd miriše na protekle vekove, dama preko puta mene je sa nepogrešivo artikulisanim manirima. Dobio sam priliku da zaigram ulogu života, pratioca talentovane junakinje, koja u istom trenutku živi prošlost, sadašnjost i budućnost. Koji je to dar! I zadovoljstvo!“
Po bontonu odložih svoje Chanel naočare u torbu, dok mi lagana marama od kašmira skliznu niz jedno rame.
,,Dozvolite da Vam pomognem.“, reče ljubazno gospodin, a potom nas upita šta želimo da poručimo.
,,Jednu porciju junetine, jednu porciju teletine ispod sača, dve srpske salate, dve caše domaćeg vina, i vaše dobro poznate lepinje.“
,,U redu! Ugodno veče vam želim.“
,,Hvala Vam.“
,,Pogledi ljudi su bez prestanka uprti u nas. Pretpostavljam da si ti na to navikla.“
,,Neopisivo uživam! Ne smeta mi nijedna sitnica! Čak ni ti znatiželjni pogledi! Ovo mesto je atrakcija za mnoge, doduše, češće za strance, koji su stalni posetioci ove kafane. Možda se stapam sa ambijentom.“, našalih se na svoj račun. ,,Znaš, volela bih da imam priliku da prelistam stari broj Srpskih novina, koje su 1834. simbolično obeležile čitalište ove kafane. Pogledaj ove umetničke slike na zidovima! Imam osećaj da putujem kroz vreme i da koračam kaldrmisanim ulicama starog Beograda. Ne znam da li ti je poznato da je sedamdesetih godina ova kafana funkcionisala i kao galerija. Zahvalna sam što su se izborili da uprava ovim spomenikom kulture pripadne gradu Beogradu. Zamisli tu strašnu sudbinu da je postao mesto jeftine zabave!“
,,Nakon Vuka Karadžića, patrijarha Pavla, Matije Bećkovića i mnogih drugih značajnih imena, malena umetnica piše istoriju, svojim prisustvom, ali i svojim rukopisom.“, neustručavajući se pokazivao je simpatije koje je gajio prema meni.
,,Previše si subjektivan. Moje prisustvo je samo još jedno u nizu…“, nasmejah se. ,,Ali svoju radoznalost za mestom gde su najveći stvarali i pisali nisam mogla da zadovoljim dok ga lično ne doživim. Jasno mi je da se ne naziva bez razloga kulturnom baštinom. Tipična građevina s kraja devetnaestog i početka dvadesetog veka. Čoveče, ovde je zaista sve kako su mi pričali! Izgled kuće, prozori, vrata, drveni stolovi i stolice, karirani stolnjaci, specijaliteti domaće kuhinje, crno-bele slike na zidovima, bašta sa divnim pogledom na Sabornu crkvu… I kafa koja se služi za susednim stolom iz džezve, uz fildžan i ratluk. Kakva inspiracija!“
,,Dobar den! Jas sum od Makedonija. Drago mi e da budam tuka.“
Jasno mi je bilo o čemu su mi mnogobrojni pričali, dok se za to vreme jedan Kinez izdvojio iz svoje grupe i zamolio konobara da uđe da napravi par fotografija. Vrlo ljubazno ga čovek sprovede kroz zidine srpske istorije.
Željno iščekivana hrana nam je bila servirana, ali se miris mešao sa mirisima ćevapa i rakije za susednim stolom. Levo od nas, dvojica, vidno stranci, hedonistički su isprobavali sve vrste sireva sa menija kafane. Niski stolovi sa malim tronošcima bili su rezervisani za ispijanje domaćih alkoholnih pića.
Dve prostorije u kafani ubrzo su bile pune. Nasmejano i hitro osoblje usluživalo je nestrpljive mušterije, dobacivši pokoju opasku, u prolazu, na engleskom jeziku.
,,Možemo li dobiti račun?“
,,Svakako, gospodine! Trenutak moliću.“
,,Nema problema.“
Prođoše mi kroz glavu reči moje dobre prijateljice, slikarke inače, da su čak zadržali i duh manuelnog. Baš svega.
,,Kakva lepota!“
,,Možes li da me sačekas trenutak da odem do toaleta?“
,,Naravno.“, odgovorih.
,,Knez Miloš, Naum Ičko, Ećim Toma, ,,Ećim Tomina kafana“, ,,Kod pastira“, ,,Kod Saborne crkve“, ,,Znak pitanja“… Smena vlasnika i imena kafane, kroz dugu istoriju Beograda…“, pravih siže u svojoj glavi za buduću naraciju.
Posle par minuta stavih šešir na glavu, ogrnuh se svojom maramom i ustadoh, nakon džentlmentski povučene stolice.
,,Možemo da krenemo.“
,,Divna si bila večeras! Toliko je života i lepote u tebi! I nisi bila u pravu kada si rekla da je tvoje prisustvo samo još jedno u nizu. Reći ću ti da je tvoje prisustvo bilo posebno. Tragovi tebe su ostali na listovima kulturne baštine iz 1832. Prvi i poslednji put sam te slagao kada sam ti rekao da odlazim do toaleta. Ulica Kralja Petra, Kosančićev venac; kafana ,,Znak pitanja“; knjiga utisaka.“

***

Radisav Jovanović
-ulični svirač-

Kada se zemlja sopstvenim životom brani – muzikom joj milujemo svaku slobodnu stopu; možda bi ovako glasio siže životne priče Radislava Jovanovića. Možda, jer nikada više nećemo imati priliku da to saznamo. Jedan život se ugasio, a ostaše pojedinosti koje će vični ljudi rasplamsavati, kako bi uspomena na mladića sa Sremskog fronta živela, kao što će se večno čuti tiha melodija u duši svakog ko je bar jednom, u prolazu, čuo zvuke violine u ulici Kneza Mihajla; i ko je bar jednom video te šake, njegovo lice i svaku boru.
Boli melodija, boli pogled, boli nemoć. Život je naslikao svoje remek delo na telu devedesetogodišnjaka, ne štedeći se, ali je u duši ostalo nečeg dečačkog da sniva svih ovih godina. Mlade ruke, koje su nekada držale najubojitija oružja, do skoro su nežno dodirive žice violine stare četrdesetak godina… Bilo mu je još toliko snage da kroz umetnost, nevidljivim nitima, otvara prozore na srcima prolaznika i da se, u sutonu tih divnih dana, lati svog štapa za hod, i poželi doviđenja do sutrašnjeg vidjanja.
Prolećno sunce okupalo je glavnu beogradsku ulicu. Žurba ljudi vam ne dozvoljava da snivate i maštate, jer će u narednom trenutku neko netremice naleteti na vas. Sve do jednog dela, gde obična šetnja postane hod po oblacima. Ako vam duša bar malo podrhtava pred podvizima umetnosti, vaš korak tu sigurno biva nesvesno kraći i sporiji. Ali pogled, on hita brzinom pitanja deteta. A onda…ceo jedan život izvajan na licu starog uličnog svirača. Vidno tamnije ruke i stopala, koje je sunce pržilo ispod starih papuča, potvrđivali su misao da zbog ljubavi pravimo i najveće žrtve. Njegovo lice je umivalo sunce trideset godina na istom mestu. Lagana melodija milovala je moje suzne oči. Par minuta, ne trepnuvši, pogledom čitah bore sa njegovog lica. Stare šake koje nose teret težak devedeset godina vam ne daju da ravnodušno tuda prođete. Pa se postidite ako ste ikada, i na tren, pomislili da nešto ne možete ili da je za to kasno, da više nema načina da ostvarite svoje želje. Mladost traje dok duža želi da sniva. Kada pored kutije za novčani prilog ipak ištete iskrenu ljubav zbog onog što radite, znajte da nada u vama umrla nije. A to će duh uvek činiti mladim. I radovaćete se novom danu, i novoj šansi, i praznom listu papira u vašoj knjizi života. Baš kao i gospodin Radisav, i nakon skoro veka života.
Slika nemoćnog čoveka s violinom u ruci, a ipak tako svemoćnog duhom, s raskošnim darom i voljom, okupila je mnoge prolaznike i budila u svakom svojstvenu emocionalnu reakciju.
Bela košulja, beli šešir, njegov osmeh…; sve je tako simbolično asociralo na mladost, nevinost, na polet, lepotu… A opet, stvaralo je kontrast u odnosu na telo starog umetnika. Čovek ne prestaje da živi kada otkažu vitalne funkcije, umire kada prestane da hrani žudnju svoje duše… Kada prosite ljubav i radost trideset godina, žanjete sreću i dugovečnost.
Da li je lako izaći na ulicu i biti prepušten pogledima, sažaljenju i kritici, ravnodušnosti ili daru? Išetati s teretom godina i svirati, zavedeni magijom muzičke umetnosti…
Da li strast za nečim krepi i podmlađuje telo? Mogu li se godine provesti na malenom četvoronošcu? Leta i zime… Šta nam daje elana da nastavimo, kada nas i život demantuje da možemo? Toliko pitanja dok posmatrate nesvakidašnjeg čoveka. Možda i najstarijeg uličnog svirača u Beogradu…
Jedina je žal ostala – nije izborena sloboda da umetnost na ulicama legalno živi. Mnoge je teže bitke ovaj hrabri starac dobio, ali bitku sa državnim zakonom celog života je gubio. Iako ga zakon ne priznaje, srca pamte iskrene dodire, kroz pogled, zvuk i emociju… Nije to bio njegov način da zaradi, zapravo, to je bio samo njegov život.
Bila je to ljubav…

***

avnica ,,Bombondžija“, Gavrila Principa, Beograd

,,Jutrom su najlepši koraci u prošlost…“, nasmrt me je prepao glas starijeg čoveka ispred bombondžijske radnje u ulici Gavrila Principa.
,,Oprostite, mislim da nisam razumela.“, uzvratih, pod naletom kortizola, skidajući šake i pogled sa izloga tek zatvorene radnje.
,,Bombondžija je stara koliko i ova seda glava. Uporedo smo se razvijali. Ja sam jedini živi svedok svih dešavanja. Evo, pogledajte, 1936-ta godina. Nekada me je sramota, mislim da sam previše star da bih još uvek išao međ’ narod. A onda vidim sve te ljude, koji s takvom radošću hitaju u Bombonžiju, pa osetim da moje vreme ipak nije prošlo.“
,,Želite li da mi pričate o ovoj radnji? Dođoh s namerom da o tome popričam sa gospodom Bosiljčić, ali, nažalost, radno vreme za danas je isteklo. Elem, Vi tako lepo govorite, divno bih mogla da pišem o Vama.“
,,Mlada gospođice, nikada nisam bio vičniji govornik. Ceo život se bojite smešnih stvari. Dok trepnete – gledate život iz moje perspektive. Onda godine uplaše strah i ostane vam samo osmeh. Osmeh pri svakom zraku, zvuku, pri svakom mirisu. Identičnom mirisu iz ’36-te, ’50-te, 2015-te… Pogledajte onu terasu, druga odozdo! Eno, ostalo mi je svetlo u kuhinji! Uvek želim time da zavaram sebe da me još uvek neko kući čeka. Onda otvorim vrata i osetim miris srećnih godina. Prodavnica Bosiljčića vam ne dozvoljava da budete tužni i usamljeni. Osećate li miris ruže?“
Neodoljiva aroma ratluka polako je opijala sredovečnog gospodina… Oslonivši vrh prsta na staklo radnje i uperivši ga ka prepunoj kasi šećernog sveta radosno povika:
,,Pogledajte ova liciderska srca! Vidite ih, imaju ogledala na sredini, piše na njima ,Volim te’. Toliko puta sam se umoran vraćao s posla, imajući koju crkavicu u džepu, željan da pred voljenu donesem bar delić onoga što zaslužuje. Znao sam da bih s tim metalom jedva i za hleb isprosio, a koju bih onda sreću mogao njoj da načinim? Tako bih u naletu tuge svratio kod mog, kako bih ga ja svojevremeno nazivao – druga iz vojske, znate, to su vam ona najjaca prijateljstva, zamolivši ga da mi učini da ponesem kući jedno šećerno srce, uz obećanje da ću čim pre doneti novac koji mi u džepu fali. Zamolio sam ga za jedan osmeh moje supruge.“
To je bio Branislav, deda Branislava i Živojina Bosiljčića, vlasnika sada jedine bombondžijske radnje u Beogradu. Zanat je ’63. godine preživeo u rukama njegovog sina Vladimira, dok danas tradiciju mešaju njegovi unuci. ,,Izuzetni su to momci! Znate kako kažu – niko ne zna šta novo jutro nosi; sem par bombona i svežeg ratluka, koji mi stignu na adresu, čim casovnik otkuca osam sati. Takva je politika ove radnje – ne ostaviti nikada one zbog kojih niste ostali gladni. Zato se jutrom pakuju sveži proizvodi i dostavljaju starim, nemoćnim licima, koji nisu u mogućnosti da prođu ovaj prag – ,iz sadašnjosti u prošlost’.“
,,Hrabro se borim sa svim nedaćama kojima život gađa, kao strelicama u pikadu. Ali imam jednu boljku, kojoj lek pronalazim samo među svetom – Čitav pakao sadržan je u jednoj reči: samoća. Koliko bih puta došao do ovog izloga radnje, provirio iza ovih kariranih zavesa, kao pas kada cvili da ga pustite u dvorište. Radosno bi me pozvali da uđem unutra, stavivši mi stolicu da sednem u jedinom slobodnom uglu, iako i za njih, u ovih tridesetak kvadrata, nema dovoljno mesta. Onda možete da pretpostavite sa koliko ljubavi čuvaju tradiciju i amanet svojih predaka. Kroz njih se sećam svoje mladosti. Te ruke dnevno prevale više od sto kilograma ratluka. Muka je to. Gde je tu kuvanje šećera, izlivanje, pakovanje. Šta je industijalizacija naspram ručno napravljenih specijaliteta, koji ukusom i raznobojnim izgledom pariraju i svetskoj proizvodnji?“ Kvalitet je glavno oružje kojim se braća Bosiljčić uspešno bore protiv modernizacije. Desetinama godina star alat još uvek zauzima centralno mesto na mermernom stolu, obaveznom u bombondžijskoj proizvodnji.
,,Gledajući ovaj slatki kutak, poželim da sam opet dete.“, reče čovek na pragu osamdesete godine. ,,Zanemarite moj smeh i šaljivi duh, zaista govorim istinu. Ove luše sam kupovao i sa četrdeset godina, osećajući se poput deteta koje u rukama drži toliko željenu igračku iz izloga. Infantilno se radujem svaki put kada u korpici kraj svog kreveta ugledam bombone u svim bojama, sa specijalno izrađenim ukusom. Znate, ovo je jedina radnja u kojoj se vaše želje mogu zakuvati i ostvariti.“
,,Oprostite, mlada gospođice, koji je danas datum?
,, 4. maj.“
,,Za nešto više od mesec dana moj dom će ispuniti dečja graja. Kćerka će sa porodicom doći na letnji odmor, kao i svake godine. Teško je kad ste u tuđini, a duša čezne; i za ocem, i za ovim vazduhom, i za punom, tradicionalnom trpezom. Pred svaki njihov odlazak, radnja Bombondžija lakša je za par kilograma ratluka, bombona, luša, šarenih krugova, lizalica, itd… Upoznati sa situacijom, majstori se uvek potrude da spreme specijalna pakovanja kako bi se osećaj ,odlaska’ kamuflirao prisustvom ,srpskog duha’. Mnogo je onih koji su otišli. I svaki put su granicu prelazili vešto skrivajući s ljubavlju izrađene proizvode za srećan put.“
,,Otiđite i Vi sada, kasno je. Ali se vratite prvim jutrom, da namirišete godine u kojima su Vaši preci živeli. Povičite u osam i koji minut ispred mog prozora, videćete da ću se odazvati punih ustiju. Neka Vas Bog čuva.“
,,Bog Vam pomogao. Hvala.“

***

Moji muškarci su bili moji kraljevi, carevi, bogovi!
Hladne femme fatale dame, koje svoju nesigurnost projektuju kroz odbijanja i nedodirljivost, obično uživaju u povremenim jednonoćnim niskim strastima…koje jutro gasi, a intenzivira već postojeće nedostatke.
Hrabrost da muškarca načiniš svojim ,,gospodarom”, predstavlja odliku najinteligentnijih žena, jer je on to što jeste zahvaljujući ženi kojom ,,gospodari”. Ono što nam daje vrednost, izaziva zavisnost. A potom i smisao.
Oduvek sam volela mačkolike žene. One koje znanstveno kruže oko svog čoveka, koje se umiljavaju i maze. One koje legnu tamo gde boli i izvuku svu negativnu energiju. One koje su ,,bespomoćne”, a imaju devet života.
Dajte muškarcu do znanja da je vredan i potreban, a svoju samostalnost i nezavisnost istaknite na drugim mestima, kojih će on svakako biti svestan.
Čemu iniciranje – mogu sve sama, kada želite sve sa njim?
Pametne žene ne govore o svojoj pameti, pokazuju je. Ali govore muškarcu o njegovim kvalitetima, izazivajući mu potrebu da dokaže svaku pohvalu. Time ga i čine boljim. Neka zbog vas zavoli sebe.
I ,,rob” će postati ,,gospodar”.

***

Pre nego poželiš da pronađeš ,,srodnu dušu”, moraš imati sebe.
Ne treba neutešno tragati za svojom “drugom polovinom”, jer si ti kao individua celovit/a, kompletan/a.
Zrela ljubav zahteva izgrađene identitete.
Kada jasno upoznaš svoj odraz u ogledalu i shvatiš da je izvor sigurnosti, sreće i ljubavi u tebi, možeš poželiti osobu koja će ti darivati paletu novih boja za sliku tvog života.
Tvoje vreme je platno, tvoje znanje je tehnika slikanja, a umetničko delo je tvoj život.
Bitisanje ne zahteva nužnu prisutnost asistenta, ali je poželjno, što si vičniji/a slikar/ka, da vizuelno stvarnost predstaviš svetlijim tonovima. I šarenoliko.
Jer ljubav je sve ono što nas pokreće, što nam mami osmeh na lice, nadahnjuje, inspiriše, motiviše…
Kada izgradiš sebe, lako ćeš prepoznati onog/onu koji/a bira najlepše boje. Baš one na koje bi prstom uperio/la u prvoj radnji slikarskog materijala.