Poezija

Neki te ljudi neće hteti, sine moj.
Njihova želja neće ljubiti želju tvoju.
Ali nikada ne pitaj sebe o tim razlozima.
Neka sumnja tvoja ne stišće tvoj vrat.
Bićeš i najbolji,
pozlaćen,
naklonom ispraćen;
ali te, ipak, neće hteti.
Ili neće moći.
Voli sve ljude, najdraži.
Nekada ne možeš ni zamisliti
razlog tuđe nesreće.
A mi bi još da im sudimo!
Voli sve ljude,
ali grabi samo onima
koji ti u susret pođoše!
Džaba ti trud, sine moj,
da izvajaš tuđu žudnju.
Čovek čoveka promenio nije,
dokle drugi sam promenu želeo nije.
Pusti sve, sokole!
I poleti!
Dotakni visine svoje!
Nemoj prizeman birati široka krila.
Ona se najbolje u letu vide!
Često je pobeda
samo prekinuti poraz.
Tvoji snovi ne behu greške, rođeni.
Dobro je dok snivaš,
to uistinu biće ti živi.
Ali se ponekad moramo probuditi,
jer nisu valjano skrojeni.
To ne znači da ti nisi dovoljno dobar.
Već da si individua u jednoj karici.
I ne pitaš se samo ti,
ali je možeš napustiti.
I zadenuti sebe, kao dukat,
na drugome lancu.
Kome pašeš.
Na kojem blistaš najbolje.
Voli sve ljude, sine moj,
ali prvenstveno ljubi sebe.
Dokle znaš da bivaš po meri svojoj,
tuđi te kroj neće dotaći.
Niti ćeš ga želeti.
Voli sve ljude, sine,
ali želi samo one
čija želja nosi tvoj lik.

***
Ne razumeš ti život, čoveče dragi,
ukoliko bol te menja nagore.
Svi koraci
pali su ispiti
koje je strah načinio.
Od lošeg se lošim braniš
i dobrog grubo daruješ.
Primio nemoć si tuđu
kao slabost svoju
i neznanju greha drugog
poslanik postao.
A ne znaš, voljeni stradalniče,
da život je sve od čega bežiš.
Tome se ne opireš. Neminovnost prihvatiš.
Što boli – uvek će boleti,
ali nisi mislio
da bol spašava život;
kada naučiš da u susret ideš,
a da tvoje stope nisu posrtaji.
Maštaš o životu bez života,
kao o zvezdama sjajnim bez noći.
A sve čemu kreneš i dobro i zlo drži.
Nezrelost korake sniva kao hode
po časnome putu.
Pa mre u gruboj nevinosti svojoj,
dok se velika ne rodi;
sa kožom koja krv ne propušta
a sablju na svome telu oseća.
Umeće življenja
nije plovidba po mirnome moru,
već hrabrost otiskivanja
put daleke pučine;
otvorenog mora
ljudskog delanja.
A jedra dižu naše odlike:
hrabrost,
ljubav
i čistota.
U buri zla – dobro plovidbu nastavi.
Upamti, rođeni moj.

***
otakao sam svoju tamu
razumom.
Dugo sam je gurao iza kulisa
svoje s(a)vesti.
Nikada joj ne pruživši ruku,
za tolike godine stanodavstva.
U stvari,
ja o svojoj tami gotovo da ništa nisam znao.
Davao sam joj pogrešna imena:
,,Drugi su krivi”
,,Svi imamo mane”
,,Doći će bolji dani”
,,Pravim ljudima ću biti dobar”
,,Ne, vi mene ne poznajete”

Muzika mi ovih dana zvuči
neprimereno.
Ne dozvoljavam je.
Osećam sebe u žalosti.
Počinio sam greh
i ostao ukočen.
Ranije bi suze
ugušile moju nepravdu.
Sada ne naviru.
Zapravo, smeju mi se.
I ja sam čudnovato hladan
i odmeren.
Loše mi je dalo snagu
da podignem svoj krst.
Uvek sam ga odbacivao,
sada sam spreman da ga ponesem.
Što teži bivao,
lakši mi je hod.
Jer sam prihvatio svoj teret.
Kajem se,
ali to ne spira moje sagrešenje.
Sloboda je trebala drugi način.
Pukli su lanci
za tovar na leđima.
Osećam izlazak iz
ljuštura tuđih nesreća.
Neljudski, nesrećom.
Ko će krivice staviti na tas?
I kako čekati sud?
Da li je samo saznanje
dovoljna kazna
za pokajane?
Kako se zove sreća grešnih?
Varka?
Privid?
Ili oproštaj?
Zar nije najteže sebi oprostiti?
Mirno podnosim radost,
svestan da nisam dostojan.
Bljesnuo je fenjer
rasta
kroz tminu
nezrelosti.
Ona zahteva čednost.
Ja sam prihvatio noć.
Bojim se utvara,
ali ne bežim;
više.
Tama skriva razne demone
naše nesvesti.
I čija je to tvorba?
Ako nije moj izbor,
onda se i nedela dele.
Branim se od mazohizma;
lako me dočepa svojim nemilosrdnim šakama.
K’o Božji izaslanik sebi bi da sudim.
Presudim.
Nestanem.
Sada mi greh čudno snagu daje.
Možda da istinski čovek postanem.
Ranio sam onog
ko je toliko puta metak mi zario.
Kažu da on ima prava.
Ja se slažem sa svime što je protiv mene.
Teško stajem u svoju odbranu.
Ali ovih dana vodim dvostruku bitku.
Za i protiv sebe.
Miran i s tovarom u grudima.
Svestan, ali nepomičan.
S tuđom krvlju na koplju i svojim srcem u rukama.
Izgubio sam pola života,
ostatak mi može biti samo nagrada
da služim dobru.
I sebi. Ali časno.
Zlog se demon ne plaši.
A ja sam želeo raj
tražeći put preko pakla…